Komunisti pravdaju govor mržnje Titovog unuka

Ako bi ovaj bandit pobio celu današnju vlast u Srbiji,lopovsku,to bi bilo dobro.Ali Joca Bandit to neće učiniti,Joca bi da se smesti u Maršalovu Intimnu Rezidenciju,da odabere jedno stotinak konkubina omladinki da mu titraju dok on dimi kohibu i kaže sorry bossovcima:Ovako se radi drugovi,a ne kao vi,sad kad narod vidi kako ja to radim,moći će i oni.A vas sad moram da sklonim na Brione,pare delimo,pola-pola.drugarski. Recko,R E C K O,!!!!! Raspali po neprijatelju,daj one tvoje spise,da vidimo i pokažemo drugima sa kim imaju posla.

treba svu komunisticku antisrpsku gamad baciti u kamenolom da tucaju kamen dok ga u pesak ne pretvore. a posle kao sto su oni radili. metak u potiljak. sto pre. inace ce se vratiti da pomognu sinovima i nastaviti sa zescom likvidacijom srba. sa komunistickim zlom, bez milosti. u potiljak, bre.

Kida Recko kao posebno odelenje VDV.Buši kao Dragunov.

U raskošnim vilama koje se prostiru od Mačkovog kamena do oboda Senjaka, na granici sa Hipodromom, danas žive svi oni koje etiketiraju kao srpsku elitu. Od kralja i predsednika, većine ambasadora i Gorana Bregovića, preko Caneta Subotića i Vladimira Jugovića, koji iako žive u inostranstvu račune za „Infostan" plaćaju i za vile na Dedinju.

'Zakleo sam se još kao skojevac, kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, da ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima - leći i prespavati. I upao sam u vilu, mislim da u njoj sada Jovanka Broz stanuje, isterali smo neke više nemačke oficire koji su tu stanovali i još su u dve rerne bili nedopečeni jedna ćurka i jedna guska.'

Ovako ostvarenje svog dedinjskog sna opisuje partizanski major Milan Trešnjić, koji je prvi put došao u Beograd 1944. na krilima Šeste ličke brigade. Međutim, fascinacija ovim beogradskim brdom ne počinje i ne završava se blatnjavim baldahinima nakon dolaska gnevnih oficira, već je započeta decenijama ranije i traje do današnjih dana. U jeku najveće prodaje crnogorske obale od pre nekoliko godina, u kojoj su ruski turbo tajkuni pikirali omiljene kvadratne metre za svoje buduće letnjikovce, rođena je legenda o jednom lokalnom mladiću..

. Pošto je mladi đetić prodao svoju kamenitu dedovinu za dva miliona evra, na pitanje šta će sada sa tolikim novcem, kratko je odgovorio: „Što svi milioneri, to i ja. Kupiću kuću na Dedinju".

Maršal sahranjen u tuđem dvorištu Posle Titove smrti na radnim akcijama čula se pesma: „U Užičkoj kraj petnaestog broja, leži telo trostrukog heroja". On je za svoju večnu kuću odabrao dedinjsku uzvišicu, a Matija Bećković to ocenjuje kao nešto nezapamćeno u istoriji.

- Da taj Guliver koji se obreo među srpskim Liliputancima nije za života postigao ništa drugo, ono što je učinio na samrtnom času bilo bi dovoljno da bude zapamćen kao jedinstven slučaj u istoriji. To je prvi čovek koji je do te mere bio lišen slabosti i predrasuda običnih smrtnika, da je želeo da se sahrani pred tuđom kućom. I drugi ljudi se ponekad sahranjuju van groblja, ali na svojim imanjima. Ali, da poželiš da vekuješ pred tuđom kućom, u tuđem dvorištu, jedinstven je primer ljudske visine, širine i nesebičnosti. S druge strane, gde bi drugo takvu želju bilo moguće ispuniti sem u Srbiji, u njenom glavnom gradu i na njegovom glavnom brdu - kaže Bećković.

Jesen 1944. donela je munjevitu promenu vlasničkih listova. Oni koje nemačka okupacija i pretnja „crvenim terorom" nije zaplašila i naterala u emigraciju, neretko su završavali u jamama u neposrednoj okolini. Jedna u kojoj je život izgubilo najviše dedinjskih predratnih bogataša nalazi se u Lisičijem potoku, a njihovi ostaci još nisu ekshumirani.

- Mene Dedinje odmah podseti na posleratno stradanje, na vreme kada su partizani prvo ispraznili dedinjske vile, postreljali industrijalce, a posle toga se u te kuće uselili njihovi oficiri. Ubrzo će ih upravo njihovi nekadašnji saborci prozvati „novom klasom" i „crvenom buržoazijom". Danas licitiramo koliko je tačno stradalo na samom Dedinju, ali još se ne zna tačan broj. Osim Lisičijeg potoka, streljanja su obavljanja i u blizini logora na Banjici, pored stadiona „Grafičara"... - priča istoričar Srđan Cvetković.

On dodaje da je odmah nakon rata postojala ideja Dragoljuba Jovanovića, lidera Narodne seljačke stranke, da se Dedinje pretvori u - Detinje. Naime, Jovanović je predlagao da kao što je u SSSR-u Carsko selo pretvoreno u Detsko selo, da i u Beogradu kraj poznat po bogataškim vilama bude mesto na kome će se nalaziti jaslice, vrtići i škole. Ali, takav predlog nije ozbiljno shvaćen. Nova elita požurila je da zauzme ispražnjene vile, a ni sam Broz nije bio gadljiv da se useli u kuću svog ideološkog neprijatelja.

Tokom šezdesetih godina, deca komunističkih funkcionera sa Dedinja bitno su obeležila ne samo život na brežuljcima opštine Savski venac, već i mnogo širi geografski prostor. Jedna od najpoznatijih svetskih umetnika današnjice, Marina Abramović, inače unuka srpskog patrijarha Varnave, odrasla je na Dedinju u partizanskoj porodici. Svetlu budućnost u koju su verovali njeni roditelji zamenila je za emigrantski život u Amsterdamu, iz koga će napraviti impresivnu karijeru koju decenijama prate vodeće svetske galerije, ali i mediji poput „Voga", koji je pre dve godine doneo ekskluzivnu reportažu iz njujorške vile bivše stanarke Dedinja.

Sjaj i beda Dedinja Elitni kvadrati i najveći dispanzer za narkomane u Drajzerovoj ulici Miks raznih društvenih kasta biće karakteristika predtranzicione ere Dedinja. Priča o drugarstvu sina radnika „Gradske čistoće" i princeze iz Užičke ulice odavno je proterana iz života „buržujskog" beogradskog brda. Spisak stanara Dedinja odavno ne računa više na Pepeljuge, kraljeviće i prosjake, već samo na bogate, uspešne i moćne. Neizostavni simbol te poslednje dedinjske epohe je vila u Šekspirovoj ulici broj 27, u kojoj se nalazi Srpski poslovni klub „Privrednik". Članovi „srpskog Bildeberga" su Miroslav Mišković, Milan Beko, Toplica Spasojević, Danko Đunić...

Dominantno mišljenje poslednjih godina je da su pobornici građanskih ideja u Srbiji upravo deca iz generalskih porodica „odrasla u vilama predratne mrske buržoazije". Možda najbolji opis fenomena današnjeg Dedinja dala je direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević, koja je i sama tu odrasla:

- Postoji jedan toponim u Beogradu, a to je vrh Dedinja, na kome imate Beli dvor i građanina Aleksandra Karađorđevića koji se u njega vratio, onda je levo maršalat koji i dalje stoji kao crna ruševina iz vremena bombardovanja, s desne strane je vila Filipa Ceptera, a tamo negde u dubini nazirete dva osvetljena prozora Jovanke Broz. Kada bi neko uspeo da bude Balzak, pa da opiše taj pejzaž!

Hvala "malavanji" na predivnom tekstu o stanovnicima Dedinja, Recko

AUUUUUUUUUUUUUUUUUU RECKO; BRATE. DANAS SI GA BAS ZAPENIO. AKO BRATE. KOMUNISTICKI ZLIKOVCI SU SVE VISE POSTALI OHOLI. CETRDESET PETA UMISLILI DA JE. konacno resenje treba primeniti sa svim komunistima. do poslednjega...od kurvarice spiljka kike pa na dalje. do ove pijane budaletine antisrpske. u potiljak, bre.

Da dodam malo začina,da ukus bude kompletan. Nepismeni partizani,na čelu sa svojim još nepismenijim komesarima,toliko su bili opasni borci da se Waffen SS nije imao potrebe uključivati u borbu sa njima,dok su bili zabrinuti za susret sa Četama Kraljevske vojske,koje su bile pod direktnom komandom školovanog i treznog Čiče. Tito se hvalio kako je jebao za vreme najžešćih borbi.Kakav je to borac,koji jebe dok mu vojska gine na par metara od njega? Komunistički,eto kakav vam je ćićo bio,jurio je dedinje i ništa drugo. SS trupe su bile visokoobučene i veoma dobro opremljene,koje su uglavnom ratovale na tlu Rusije i zapadnoevropskim zemljama. A partizani,meso,rakijica,i omladinke.Lepo,veoma.

NEMA NAM BRATA DARKSIDE. DANIM NAS ZAOBILAZI. JAVI SE BRATE. JEBES ONE LINE BEZ TEBE.

sto pre izvrsiti ciscenje dedinjskog brda. dedinjski klan duboko zakopati. dosta su nas tucali sa tog jebenog brda. do poslednjeg komuniste. jebo ih tito...

To je njegova najveća vrlina ispoljena za njegovog trajanja.On ili neko je imao veoma dobar ukus,kada se radi o letnjikovcima,privatnim lovištima,izboru najfinijeg naoružanja(koje usput budi rečeno netragom nesta,bar dobar deo,neprocenjive je vrednosti,skoro svaki komad je bio stradivari da kažemo),automobilima pogotovu. Kako je moguće da jedan običan plaćenik,koji je svetom lutao po kojekakvim bojištima,koji je bio nepismen,odjednom postane tako multikulti? Ako je sve bilo narodno kako se pričalo,kako to da niko nije mogao od običnih smrtnika da se useli na jebinje? Zašto je samo ćićo mogao da koristi svoje letnjikovce i lovišta?

Kako je jednom prilikom rekao NJegovo preosveštenstvo episkop šumadijski akademik Sava (Vuković), "1947. godina bila je najkrvavija u istoriji Srpske pravoslavne crkve: godina kada su ubijani sveštenici, a manastirima oduzimana zemlja". Teror nove vlasti posle Drugog svetskog rata nije zaobišao ni Šumadijsku eparhiju. Eparhijski list "Kalenić" objavio je početkom devedesetih priču na ovu temu, a kada smo pokušali da saznamo nešto više o stradanju sveštenika, monaha i monahinja, sveštenik i urednik novina Aleksandar Stepković uputio nas je na protojereja Dragoslava Brankovića.

- Uđite! - sa smeškom je rekao pokojni prota kada je ugledao golobradog mladića. A onda je otišao do ostave i doneo rakiju staru dvadesetak godina. Na ovo čekam 45 godina. Star sam i bojim se da ću da umrem a da nikome ne kažem istinu - rekao je. Plašio se da njegova ispovest, koja je sakupljana godinama posle rata, ne šteti njegovim kćerkama.

spovest, koja je sakupljana godinama posle rata, ne šteti njegovim kćerkama. - Komunisti su to, ne znate vi njih - stalno je ponavljao. Prema protinom svedočenju komunisti su odmah po dolasku na vlast u Grbicama uhapsili sveštenika Bogoljuba Nikolića. Na montiranom procesu osuđen je na smrt.

Mitropolit crnogorski Joanikije ubijen je u jednom potoku podno Bukulje kod Aranđelovca. Zajedno sa njim ubijen je i teolog dr Luko Vukmanović, rođeni brat Svetozara Vukmanovića - Tempa. - Po selu je vodan u "špediteru", komunisti su ga gađali kamenicama. Jedan čovek je zaplakao pored od tuge. Dobio je batine od stražara - pričao je prota. Bogoljub Nikolić je streljan u "Kapislani". Danas se zna da je nevin ubijen jer je "zločin" koji je njemu pripisan delo partizana. Komunisti su ubili Marka Živadinovića, sveštenika iz sela Dragocveti. Pre toga mučen je, a ubijen je lopatama.

Paroh iz sela Konatice, Boško Savić, ubijen je 1944. godine. Pre toga partizani su mu iščupali jezik, a telo bacili u Savu. Ubijen je u mestu Umka. Stanka Lazarevića, sveštenika i paroha u selu Siskovac, partizani su mučili i bacili na prugu. Iguman Sofronije, starešina manastira Jošanica, ubijen je u noći između 25. i 26. septembra 1942. godine na mestu Crnačka kosa. Iste noći ubijen je i bogoslov Lazar Jevremović. Melentije Pešić, jeromonah i sabrat manastira Kalenić, ubijen je pri kraju 1945. godine. Ubio ga je kod mesta Kamenar jedan od partizana insceniravši nesrećan slučaj. Ubica, čovek iz Sibinice, posle toga je poludeo.

Sergeja Mihajlovića, jeromonaha i sabrata manastira Kalenić, komunisti su odveli isprva u Oparić, a potom u Ćupriju. Telo mu je pronađeno u obližnjem potoku, a na njemu su viđeni tragovi torture. Milan Sretenović je bio najmlađi od četiri sveštenika koji su 1934. godine postavljeni da službuju u Kragujevcu. Od 1939. godine bio je arhijerejski namesnik Sreza žičkog. Komunisti su ga po dolasku na vlast uhapsili i mučili. Telo je pronađeno u klozetu.

Mnogo je sveštenika koji su ubijeni na Kalinoviku u Bosni. Među njima je bio i otac današnjeg predsednika gradske vlade Borivoja Radića, sveštenik Mihailo Radić. Na Kalinoviku su streljani i Boško Živadinović, sveštenik-veroučitelj iz Kragujevca, arhijerejski namesnik Svetolik Švabić iz Aranđelovca i Buda Sokolović, sveštenik, izbeglica iz Bosne. Pored njih uhapšeni su, osuđivani i maltretirani sveštenici: Dragoslav Ž. Velimirović iz Kragujevca, sveštenik Dragoslav Veljković iz Lužnica, sveštenik Aleksandar Protić, Danilo Zdravković iguman manastira Drače, Mihailo Urošević sveštenik iz Brestovca...

Reze ih Recko ko sa sabljom. Tastature cakce ki singerica. Rokaj brate ne daj da provire iz rupe.

hvala za tekst.

Sve je ovo pred svoju smrt ispričao pokojni prota Branković i sam hapšen i osuđivan. I na kraju, neka oproste svi koji nisu spomenuti. Spisak žrtava, kao što smo već jednom naglasili, verovatno nikada neće biti potpun. Zahvaljujem se Draganu Alempijeviću na ovom tekstu ... Recko

СВАКА ЧАСТ "РЕЦКО"!!! Понављам комунисти су више убили Срба него Немци током другог светског рата! И док год не расчистимо са њима све рачуне, неће нам бити добро... "ПРВИ СРБИН КОЈИ БУДЕ УРАДИО ВЕЛИКУ НУЖДУ НА БРОЗОВОМ ГРОБУ БИЋЕ НАЈВЕЋИ СРБСКИ ЈУНАК 21. ВЕКА"

Znači,da svrnem do kuće cveća kad budem u BGD?

Kidaj Recko,samo tamani,udri direktno,ja i Kajga držimo bokove da se ne rašire. Kod komunista je bilo dovoljno da si udarnik,sa udarničkom značkom,profa u srednjoj ili na faxu nije ni smeo da pomisli da oceni dotičnog druga manjom ocenom od maximalne. takav omladinac,nepismeni,je dobijao extra radno mesto i sve privilegije,danas se čude količini nepismenih predavača???? Ona Baka,koja je bila intervjuisana nedavno,je sa svojim mužem poklonila 220 slika velikih umetnika muzeju CG.Ona i muž,imaju nekoliko stanova i kuća,penziju dajem glavu da nije manja od 70.000 dinara danas,prima od kraja 60ih,što je ravno više od 40 godina,sa radnim stažom od nekih 13 godina. Baš drugarski,zar ne?

Nepismena policija je carevala tadašnjom SFRJ.Često nisu umeli da pročitaju ni podatke sa ličnih dokumenata,pa su sumnjiva lica tukli kundacima do sopstvene neiznemoglosti,da utvrde identitet osobe. Kao dosta snimaka ućk,u partizanskim filmova se često može videti kako hrabri partizani igraju u kolu,piju,krešu omladinke na foru patriotizma. Njima jednaki su poludeli pripadnici ruskih jedinica,koji su listom silovali šta su stigli. Jedna od najboljih komunističkih fora,jeste puštanje brade i činjenje strašnih zločina nad Srpskim stanovništvom,da bi se narod još više priklonio pokretu i zamrzeo sve srpsko.